„Zgodna ona mala iz c razreda, a?“, tiho će Frenki Antiši.

„Koja, di gledaš?“, uzvrati Antiša pljuckajući špice u krugu škole. Nikad ih nije znao do kraja očistiti pa bi, tako nervozan, nerijetko ispljuckao i dobra dio onoga što je valjalo pojesti.

„Ona u roza haljinici s balerinkama i konjskim repom, vidi šta njiše, Ljubinka se zove.“

„Ma šta ti ja znam, nekako mi je malo prežgoljava“

„Moš mislit, da se ne zove Ljubinka, odma bi dotrčo.“

„Ajde ne budali, Bože me sačuvaj…nego… šta ti je sad ona došla?“

„Pa raspitivala se kod ravnatelja da i ona zaigra nogoš na turniru.“

„I?“, zbunjeno će Antiša.

„Šta i?, Baš me brineš nekad. Pa nema baš neku ekipu, to što je žensko moglo bi nam dobro doć,a i da je otmemo od onog Ivana iz sedmice, znaš da on zna igrati…“, razložno će Frenki.

„Vidiš, vidiš, vrijediš mi ti svakog klikera, nego ajd saznaj šta joj je ravnatelj rekao“, prišapnu sad već ozbiljni Antiša.

„Već sam se raspitao, ima dopuštenje da zaigra, oće u svojoj ekipi, oće se pridružit nekima, kako god.“

Ljubinka je bila simpatični djevojčurak. Onako krhke građe mislio bi plaha i tiha, misli samo na školu, štreberica jedna. Istina, skupljala je petice olako, dovoljno da se ustane, zakoluta okicama i izusti: „Joj, malo sam se zbunila, pomiješalo mi se, čitala sam, znate, i onaj dio za one koji žele znati malo više.“ I…petica bi pala jer se, eto, Ljubinka potrudila više od ostalih, a ako se katkad i zbuni – nema veze pa događa se i najboljima.Zainteresirala se ona za taj nogometni turnir jer joj je godila pažnja, a i družila se često s Ivanom. Znao je s loptom, a i ona se nerijetko voljela poigrati. I nije bila nevješta, dapače…

Ali, Antiša je imao više klikera i Ljubinka se počela intenzivnije družiti s njim. Znali su prošetati parkićem dok su im slamboši curili niz ruke i onako ljepljivih ručica odgurivali bi se kao nevješto teturajući i naslanjajući se jedno na drugo.

Ivanu nije baš bilo puno jasno, htio je s Ljubinkom složiti ekipu za turnir, zvao, pitao, no uvijek bi ostao u čekaonici. A sve je već bio složio u glavi; mislio je da će on voditi ekipu, ali pristao bi i da Ljubinka bude kapetan kad je već to tako željela. Doduše, i ona je bila neodlučna, malo bi pa malo ne bi. Ipak,upornost mu se isplatila, Ljubinka je ostavila Antišu. Taman kad je mislio kako mu se sreća osmjehnula jedna nepažnja njihovog profesora tjelesnog koji je pao na rekreaciji i slomio ruku, srušila mu je planove u sekundi. Naime, već sljedeće jutro dobili su zamjenu – došao je profesor Zoran. Ljubinka i ostale djevojke nastojale su se odmah dopasti novom profesoru i dobar je dio u tome i uspio. No, Ljubinka je kao i uvijek tražila pokoji savjet više, posebice o predstojećem nogometnom turniru. Kako da odigra, s kim bi bilo najbolje složiti ekipu i tko bi joj bio kapetan – sve su to bila pitanja kojima je svakodnevno davila profesora Zorana. Njemu je to, u početku, bilo dosadno, ali ubrzo je uvidio da bi mu pobjeda njegove ekipe mogla donijeti dosta dobre preporuke u drugim školama i dobru poziciju u krugu profesora tjelesnog odgoja. Tako se prihvatio posla, razmišljao je da možda Ljubinka stvarno predvodi ekipu, ali ona se počela nećkati.

„Radije bih ja, profesore, malo tamo u logistiku pa da vodim nekako sa strane“, kazivala bi djevojčica, „ I onda, ako uspijemo, možda da odem u neku drugu, bolju školu’“.

„Dobro, ajmo vidit šta možemo okupit i tko bi bio kapetan?“, reče profesor, „Dosta toga je već pobirano, a ovo šta je ostalo, Darac, Ivek, Dragec, Miki i onaj mali, kako se ono zove…Aladin, i nije baš nešto što ulijeva optimizam, ali nema nam druge valja ih pokupit i nać kapetana.“

„Joj, čika Zorane kako se vi u sve kužite“, veselo će Ljubinka, „Ali trebat će nam čudo da nađemo kapetana..mislila sam…“

„Nemoj ti ništa misliti, pusti…čudo kažeš… vidiš dala si mi ideju. Pa da…znaš tko će nam biti kapetan?“, zagonetno će profesor Zoran.

„Ne znam, ali sigurna sam da vi znate…vi sigurno znate…“, uzbuđeno će Ljubinka.

„Naravno da znam, pogledaj tko nam ide u susret – Djed Mraz!, uzviknu profesor,

„Mooolim, Djed Mraz…ali…to je…to je onaj čiko, onaj nogometni trener u penziji…Joža…pa nije to…kako?, zbunjeno će zamuckujući djevojčica.

„Je, je, to je naš kapetan, naš Djed Mraz.“, mirno će profesor.

„Ali malo je drukčiji, zašto tako izgleda?“

„Zato što je anderkaver“