„Pa šta ćemo sad, hoćemo mi okupit neku ekipu, a ?“, reče Krešo dojurivši na biciklu do Ivanove ulice. Baš je volio voziti bicikl. Nekako mu je najveći gušt bio poslije škole sjesti na bajs i furati dok ga noge ne zabole.

Ivan je više volio šetati ulicama, sjesti na kupu u parku i brojati aute koji su prolazili. Kad bi ih sve izbrojao, onda je računao koliko ih prosječno dnevno prolazi, pa tjedno i tako redom. Da, brojevi su bili njegove velike igračke.

Obojica su htjela zaigrati na tom turniru i kada ga je Krešo priupitao činilo mu se da ima nekog smisla, da bi zajedno imali ozbiljne šanse za pobjedu. Samo, Ivana su mučile dvije stvari: s Krešom nikad nije zaigrao iako je čuo da je dobar, da zna igrati, no katkad mu je bilo malo čudno što se više druži sa starijm dečkima nego s vršnjacima. Ipak, želio je ne samo sudjelovati, nego i pobijediti i da konačno pokaže svima kako oni igraju najbolji nogoš u Osijeku. Još ga je jedna stvar mučila: trebala im je jedna djevojka u ekipi.

„Ajde, idemo u to, ali moramo nać neku curu.“, reče Ivan.

„Znam, u pravu si, imam već i neku ideju, šta kažeš na Danijelu?“, upita Krešo.

Uh, strašna stvar, samo hoćemo li je uspjeti nagovoriti, znaš da je ona fina i da više voli lego kocke nego loptu?“

„Ajmo do nje pa da ju pitamo.“

Ivan je sjeo iza Kreše na bicikl i otfurali su se do njene zgrade.

Danijela je bila dobra i mirna djevojčica i svi su željeli biti s njom u društvu ili njezini prijatelji. Nije se povodila za raznim stvarčicama za kojima su druge curke uzdisale i bile spremne štošta učiniti. Voljela je crtati. Crtala je, uglavnom, zgrade, parkove, a nerijetko bi se toliko zacrtala da bi na papiru osvanuo i cijeli grad.

Naslonili su bicikl na zgradu, no žurba je bila prevelika pa nisu pazili kako ga ostavljaju te se on ubrzo srušio na pločnik. Neke bakice koje su dolazile iz obližnjeg dućana mrgudale su da više ne možeš ni proć od te omladine i da to više ništa nije ko prije i da je sve nenormalno i da roditelji ne vode brigu o djeci nego da ih odgaja ulica pa su zato takvi.. Krešo i Ivan nisu ni čuli ni marili za upućene im riječi nego su legli na zvono i čekali. Kad je djevojčica podigla rolete i pokazale se na prozoru na četvrtom katu, doviknuli su skoro uglas: „Ej, Danči, oš igrat nogoš s nama u ekipi?“

„Pa jeste vi normalni šta zvonite ko ludi, starci mi odmaraju poslije ručka“.

„Sorry, Dančika, oš igrat s nama?, tiho će i pomirljivo Ivan.

„Ne znam, šta ću vam ja, nisam baš za taj sport.“

„Daj, pa bila si ulazila par puta kad su se oni mulci posvađali na igralištu pa nisu znali

kako dalje, ajd pliz…“, dometnu Krešo.

„Nisam ulazila u igru, nego sam sudila.“

„Dobro pa to je skoro isto“, ne da se Krešo.

„Nije isto, jedno je suditi, a posve je druga stvar igrati…ne znam…“.

„Danijela, složili smo dobru ekipu i baš nam fali netko tko zna kako postaviti obranu

graditi napad, a ti slažeš te lego kocke i svašta nešto po cijeli dan i kužiš se u

taktiku…a?“, nastavi Ivan.

„Kako ste dosadni,…nisam sigurna, moram učiti…imam i lektiru…“

„Pa i mi moramo učiti…možemo zajedno, onako…u pauzi treninga ili čak na

poluvremenu, evo mi ćemo nositi knjige i na tekme“, Krešo će.

„E, jeste smiješni…dobro, idemo na taj turnir, ali samo ako ćete sutra prijepodne

samnom u kazalište.“

„Dobro, može“, uzvratiše dječaci, „A šta ćemo gledat?“

„Crvenkapicu.“

„Crvenkapicu???“, „Pa to je za malu djecu…jel baš moramo ić?“

„Ne znam dečki, dogovor je dogovor, no…da vas nije malo strah?“

„Ma kakav strah, mi da se bojimo, koga? Možda je tebe malo spopala frkica pa se

bojiš ić sama?“. rekoše dječaci.

„Baš svašta… tko se boji vuka još, vuka još…“, zapjeva djevojčica