«Stanko, nije li naš maleni nešto tužan, a?», zabrinuto će majka gledajući Antišu kako se igra u pješčaniku. Gradio je dječarac razne likove i kule, ali tih je dana puhao neki vjetar dosta jake snage koji bi njegov entuzijazam vraćao na sam početak.

«A di neće bit tužan kad izgubiš finale 5:0, praktički ko da nisi ni igrao, naši stoje, a oni Krešo, Ivan i ona mala, kako se zove ona mala?».

«Dančika», dometnu majka.

«Dančika, sad ćeš joj još i tepat…uzdahnu otac.

«Pa dobro, Danijela…»

«E ta, i ona isto trči, postavlja obranu, strašno nešto», i nastavi, » A Antišina ekipa u rasulu, nit udarca, nit podvaljene lopte, nit driblinga, svatko vuče na svoju stranu – užas».

«Ja ti se baš i ne razumijem u nogomet…».

«Ne razumiješ se ti u ništa, da je mali bio malo čvršći i nije dopustio da ga svi tentaju, sad bi on imao pehar i da…al, džaba ja to pričam, sad je gotovo».

«Ma šta je gotovo Stanko, pa utakmica ko utakmica bit će ih još…djeca…».

«Bit će ih, da bit će ih, ali kad…treba proći dosta vremena, to ti je ko svjetsko prvenstvo, u ciklusima…neće ti to biti opet sutra i šta ti ja znam…».

«Baš me briga za prvenstvo i za nogomet, meni je važan moj Antiša».

«A meni kao nije važan, de molim te ne pričaj svašta…uff kad se samo sjetim kako su se svi okrenuli protiv njega, nije to lako izdržat djetetu…ma nalupao bih ih ja sve, a posebno onog Gogija, ma i Dragu…di je tu odgoj?», rezignirano će otac.

«Ma, sve su ti to djeca razne gospode pa ti oni nemaju vremena za bit zajedno i ne mogu bolji ni ispast»

«Je, je, ali ne moš mijenjat prijatelje…malo voliš jedne pa malo druge, malo su ti dobri jedni pa malo drugi…»

«E, tako je, a naš je Antiša bio dobar svima i eto kako je završio»

«A lijepo sam ti rekao da mora bit malo drčniji, znat se zaštitit, a ti samo nek je dobar pa će sve bit dobro…nek dadne malo klikera i ovome i onome, nek ide na kiosk po sličice i stripove za sve…nek i druga djeca imaju i…šta je dobio na kraju, šta?…Ništa, nisu ti ni djeca više ko prije, svi samo gledaju neku korist».

Mali je Antiša zaigrano šutio u pijesku, ali je sve pomno slušao. Znao je on da je izgubio i turnir i prijatelje i da se puno njih s njim više ne želi igrati. I bio je tužan, razmišljao gdje je pogriješio, što je krivo učinio, komu je zalud davao igračke, kolike je dane i mjesece potrošio na treninge i sada – sam, sam u parku, sam u pijesku…sam… i tada mu je sinulo…

«Mama!», viknu Antiša prekinuvši roditelje u razgovoru koji je vodio međusobnom optuživanju oko odgoja dječaka.

Mama i tata su se nijemo i zbunjeno pogledali pa će majka: «Reci zlato, kaži…»

«Mama, tata, treba mi novaca»

«Novaca? Ma kakve pare, treba tebi batina, vidi kako si prljav i ko zna gdje ti se uvukao taj pijesak, tu noću dolazi šta ti ja sve ne znam tko i što…», naizust će otac.

«Pusti Stanko, reci sine, za šta će ti novci?»

«Za palmu».

«Kakvu palmu? Jel tebi, mali moj, vruće, dugo si tu na suncu…»

«Dobro sam ja, nego hoću palmu, pravu pravcatu palmu».

«Pa šta će ti palma, šta ćeš s njom?», upita otac.

«Želim je posaditi»

«Posaditi?! Joooj, Stanko, da se malom nije vratila ona vučja gripa, da nije opet…»

«Nema više vučje gripe, to je prošlo.»

«Ali sine di ćeš posaditi palmu pa mi živimo u stanu, nemamo dvorište ni vrta…»

«Želim palmu ponijeti sa sobom i posaditi ju»

«Pa gdje ćeš posaditi palmu?», skoro će uglas jadni roditelji.

«Na Sejšelima». – sa smiješkom će Antiša.