«Ne valja ovo Vlado, ništa to ne valja, nećemo mi osvojit taj turnir ako nešto ne promijenimo. Ni taktika, ni ekipa, a ni kapetan Antiša to ne drži pod kontrolom», zabrinuto će ujo.

«A šta onaj tvoj Drago i mali Jole?», upita Vlado.

«Ma daj, molim te, Jole stalno radi neke druge stvari i pomalo se već izvlači, a moj Drago ne zna ni loptu udarit kako treba, ko da nismo rod, Bože me oprosti. otkako je onaj mali Gogi otišao iz ekipe sve je krenulo naopako, a  ona ekipa onih klinaca…kako se zovu…?»

«Krešo i Ivan i ona mala Danijela», dobaci susretljivo Vlado, «Jooj pa nju smo mogli imati…»

«Pusti sad to, jebiga, gotovo je…imam ideju kako da dođemo do finala, a onda je sve moguće…znaš da se u jednoj utakmici svašta može dogoditi…pa nisu ni suci sveci he, he, he», ujo će, sad već vidno opušteniji.

«Ha, ha, ha, ma sigurno je nešto dobro, de reci mi, reci…šta ćemo opet podvalit…»

«Malo ću porazgovarati s Gogijem, znaš da nam je i on i prije bio sklon, a di neće sad…e idem ja u onu sobu…»

«Ma hajde samo daj, znaš da je i meni nešto slično palo na pamet..da, da, treba razgovarati..sjajno…», ulizivački će Vlado.

Ujo se povukao u drugu sobu jer, iako je Vlado bio čovjek od njegovog najvećeg povjerenje, neke je stvari valjalo odraditi samostalno pa onda obavijestiti ekipu što dalje.

Vlado se meškoljio u fotelji čekajući uju da završi telefoniranje. Malo bi se prošetao do vrata i prislonio glavu ne bi li štogod čuo, ali bi se brzo odmaknuo jer je znao da bi ujo mogao iznenada izaći, a nije valjalo izgubiti ujino povjerenje. Ta di bi se on sad u tim godinama zaposlio da mu ujo da otkaz. Taman nekako u dijelu tih tmurnih misli otvori ujo vrata ozarena lica i reče:

«Dogovorili smo strategiju kako da uđemo u finale i osvojimo turnir,»

«A Gogi, šta kaže Gogi, tek tako je pristao’», pomalo će zbunjeno Vlado.

«Pa ko u stvari njega pita, on će odradit šta mu je rečeno, a zauzvrat sam mu rekao da će biti kapetan ekipe i dogodine i još neke sitnice i dašta će nego poslušat.»

«Pa šta onda, opet mijenjamo kapetana Antišu…pa ljudi će nam se smijat.»,

«Ne budali Vlado, naravno da ga ne mijenjamo», zagonetno će ujo.

«Nego?»

«Imat ćemo dvije ekipe.»

«Ne možemo imati dvije ekipe», uskoči slavodobitno Vlado, «propozicije nalažu da…»

«Ajd prekini malo, majke ti, de poslušaj, u tvojim godinama valja malo stati na loptu. Gledaj: ubacit ćemo svoje dečke kod Gogija koji je ionako naš, ali vrag ne spava, neka ga iskontroliraju. Mi ćemo lijepo i dalje normalno uigravati ekipu s kapetanom Antišom, ali istovremeno i gurati Gogijevu ekipu. Sve samo da pobijedimo Krešu, Ivana i onu malu Dančiku, znaš da su oni najopasniji…pa i Ljubinku i starog Jožu da izbacimo još u razigravanju po skupinama..»

«Malo sam se pogubio tu u tim kombinacijama oko ekipa. Koji su sad naši?», tiho prozbori Vlado.

«Pa i Antišina i Gogijeva ekipa. Sve je to isto, samo će naša ekipa namjerno malo slabije odigrati, a Gogijevu ćemo pogurati da dođe do finala. Tamo ćemo vidjet onda šta i kako sa sucima i osvojiti turnir, ha, šta kažeš?», zadovoljno će naizust ujo.

«Maestralno, samo šta ako Antiša ipak uđe u finale?»

«Baš si blesav, pa nema veze, opet je to naša ekipa. Doduše, bilo bi bolje s Gogijem podignuti pehar, ali nema veze, mi ćemo svakako pobijediti.», razložno i mudro pojasni ujo.

«Uf, sad mi je sve jasno, sjajno, bravo, majstore…samo…»

«Samo šta sad opet?», ljutito će ujo.

«Pa šta ćemo reć publici?»

«Publici, kojoj publici?

«Pa onoj što dođe gledat turnir, bit će tamo dosta ljudi, rodbine, prijatelja i tako…»

«Ma kakva publika…malo sokova, piva i kikirikija… znaš da oni ionako ništa ne kuže»