„Nitko meni ništa ne može. Ja sam apsolutno najbolji, vidjet ćete. Moja će ekipa pobijediti. Baš me briga i za Gogija i Jožu i Krešu, Ivana, ma sve su to luzeri. I Drage mi je dosta i njegovog uje..zapamtit će oni mene…svi….“

„Antiša, sine, Antiša, probudi se dijete, valja poć u školu, ma šta to pričaš?“, zabrinuto će majka pa doziva: „Stanko, dođi molim te brzo, mali nam je izgleda bolestan“.

„Ma nije mu ništa, ne da mu se u školu. Otkako ga je učiteljica uhvatila da prepisuje školsku zadaću sramota ga je doć na sat hrvatskog“, ljutito će otac.

„Mi igramo najbolji nogomet i pobijedit ćemo pa ćemo sagradit stadion kao Kamp Nou“, nastavlja maleni Antiša.

„Ma kakav kamp sinko, ne možeš ti nikud, ma i vruć si mi malo…Stanko, ostavi više te novine i dolazi vamo“.

Otac se nevoljko ustao i došao do sinove sobe. Maleni je Antiša ležao u krevetu i poprilično nesuvislo zborio. Vidio je i otac da je đava odnio šalu te reče ženi neka obuče malog, a on će na parking upalit beemwejca i pričekat da siđu.

„Moramo doktoru, neka vidi šta je malom. Priča bezveze, malo je kanda vruć, ali ne kiše i ne kašlje, baš čudno“, reče otac uzimajući ključeve s natkaslića spavaće sobe.

„Čedo mamino, ko zna šta je navuko, ti si Stanko svemu kriv“

„Ja kriv? Zašto sam ja kriv?

„Pa ko ga je slao stricu u Čakrčiće da se priprema za nogometni turnir? U tu vašu vukojebinu. Jel ja možda?“

„Ajde, ajde, pa kolko je puta dosad bio i nije se ništa dogodilo’“

„Je, ali sad je pod stresom da mora pobijedit na tom glupom turniru. Kao da je to važnije od zdravlja i svega…“

„Nemoj paničarit, složili smo se da lijepo ode malo doli s ekipom, ima tamo ona ledina, trava unedogled pa nek nabijaju i napucavaju loptu kako hoće. Pa i drugi su bili i još se nitko nije požalio“

„Je, al znaš da je naš Antiša osjetljiv, sve mu smeta, sve ga pogađa i…pogledaj, pogledaj koliko je smršavio, osušio se…“

„Daj ne baljezgaj, isti je ko i prije, a ako je i izgubio koju kilu samo će mu dobro doć. Idemo da čujemo šta će doktor reć“, završi otac.

„Jel ti dobro sine, jel ti bolje’“, zabrinuto će mater.

„Nikad bolje majko, pa kad sam najbolji, sve ćemo ih potaracat na turniru.“, odvrati dječak.

„Ajde ženo ponesi malo pršuta, ne možemo praznijeh ruku doktoru“., zapovijedi otac.

„Joooj kuku meni, jadna li sam, ajde mali moj idemo polako.“, reče žena stavljajući pršut u platnenu vrećicu sa znakom zimske olimpijade u Sarajevu.

Cijelim putem Antiša nije prestajao pričati, spominjao je razna imena, govorio da je najbolji nogometaš, da će dobit zlatnu kopačku i sl. Otac je šutke vozio, a majka bi, s vremena na vrijeme, krišom obrisala pokoju suzu pazeći da ne kane na kožna sjedala jer bi Stanko vikao.

Doktor ih je, naravno primio odmah hineći neugodu zbog, kako je otac rekao, skromnog dara: „Ma nemojte molim vas, nikako, ne dolazi u obzir, pa meni su svi pacijenti isti“., skromno će doktor.

„Naravno, gospon doktore, ali eto, malo da kušate iz našijeh krajeva. Toga vam nema tute, a mi mislimo možda poslije i neko predstavništvo otvorit pa reko da probate neće zgoreg biti koja riječ hvale od tako uglednog čovjeka“, umno će otac.

„Hm, da, pa ako je tako, zahvaljujem gospodo, zahvaljujem, no…što je našemu dječaku?“., upita doktor.

„Nije meni ništa, bolesni su Gogi, Joža, Ljubinka, Krešo, Ivan, Danijela, Drago, Jole, ujo, Vlado i svi…svi ostali“, naizust će maleni Antiša.

„Dobro, dobro, a tko su oni i zašto nisu oni došli ako su bolesni?“

„Oni su nogometaši i misle da će osvojiti turnir, ali ja ću ga osvojiti i sagraditi poslije Kamp Nou i oko njega biciklističku stazu i svuda maćuhice i…“

„Sestro, molim vas brzo odnesite uzorak krvi dječaka na hitnu analizu u naš laboratorij, neka to odmah naprave, pričekat ću“

„Doktore, šta mislite, o čemu se radi, jel opasno?“, zabrinuto će majka.

„Je li možda maleni bio nedavno u nekom ruralnom podneblju, možda u kontaktu s životinjama i sl.?“, upita doktor.

Majka je pogledom prostrijelila oca i odgovorila potvrdno. Kazala je da ga je tata poslao stricu u Čakrčiće na nogometne pripreme uoči turnira i da je ona bila protiv jer se ne voli odvajati od svog jedinca.

„Mislim da znam što je posrijedi, samo da stigne analiza uzorka i …aha evo ga, hvala sestro, sad ćemo vidjeti…da to sam i mislio, evo ga radi se o virusu ruralnog tipa ADZ-H1S1P1, prilično rijedak u gradu, ali eto, vidite, događa se…“

„Da nije možda ona gripa, ptičja, svinjska kakva li već, Bože me sačuvaj?, sad će već uplašeno majka.

„Ne, ne, gospođo, to vam je vučja gripa, potpuno netipična za urbana središta, ali smo upozoreni na njezinu prisutnost. Karakterizira ju blago povišena tjelesna temperatura, i nesuvislo govorenje, samoisticanje, samohvala, prijezir prema drugima, nerealna očekivanja, precjenjivanje vlastitih mogućnosti i sl.

„Pa šta ćemo, ima li lijeka?, zapita otac.

„Zasad samo hladni oblozi i što manje izlaziti izvan doma, a za nekih desetak dana u ljekarnama možete potražiti novo, učinkovito cjepivo“, odvrati doktor.

„Cjepivo, Hvala Ti Bože, recite doktore kako se zove to cjepivo?“

„Snaga Grada“, odgovori doktor.