„Ccccc, djeco, djeco“, govorio je samo naoko smireni Vlado, ponajbolji ujin prijatelj, „takvo sranje napravit, a sve smo vam dali, ne znam, ne znam…ujo je jaaako ljut“.

„Pa nismo mi znali da će baš tako ispasti i još možemo…“, počeo je Drago. „Začepi, da te više nisam čuo, ti još nešto možeš, uostalom evo ti uje pa ćete čuti“.
Dotrčao je ujo u plavoj trenerci. Svako je jutro džogirao parkićem, malo bi se istegnuo, napravio nekoliko krugova, a valjalo je pokazati i svaki put štogod novog: nekad trenerku, nekad patike, znojnik, sat ili kakvu drugu sitnicu.
„Kažu u zdravom tijelu zdrav duh. I još spominju da je, kao, važno sudjelovati“, govori ujo malenome Dragi, „Ma moš mislit, sve ti je to zajebancija i floskula“, kazuje ljutito ujo nervozno šetajući parkom. „A šta je to floskula?“ , priupita dječak. „Floskula ti je…to ti je kad…ma nemoj mi se sad pravit pametan dovoljno si zasro, bolje šuti“, još će ljuće ujo.

„Prvo ti je dobar Antiša, pa onda ne valja, prvo zna igrat pa onda ne zna, pa se onda i on naljutio malo, a dašta će nego se naljutit i onda nek ja mirim djecu i obećavam šta ti ja znam sve ne“, mrguda i dalje ujo.

Maleni je Drago skrušeno sjedio na trošnoj klupici ni ne primjećujući kako mu je guzica propala baš na onom mjestu gdje fali jedna daska. Istina, žuljalo ga je malo, ali tko bi pametan baš sad prekinuo uju.  Nije mu puno pomagalo ni što je Jole sjedio kraj njega. I Jole je šutio, ali ga nije toliko žuljalo jer je pametnije sjeo samo na prvu dasku pa nije propao.

Drago je htio biti kapetan momčadi pa je shodno tome i davao izjave po školskim novinama uoči utakmice da mu se kao više sviđa način treniranja kakav preferira Gogi. Poslije je Drago govorio kako nije mislio da će ona glupa Sonja to baš svima odmah rastrubiti po školi jer…mislio je Drago da se i on njoj sviđa, ali na najgori je mogući način spoznao kako je žensko srce varljivo.

Zapravo je sve krenulo loše kada je Gogi jedno popodne uzeo svoje stvari i napustio trening. Te su se sličice urezale malenome Dragi i jedna za drugom prolazile su mu  ispred očiju dok mu je u ušima odzvanjao ujin gromki glas.

„Ma, jebite se svi …“, reče Gogi skidajući patike i odlazeći s terena. Dok su, u čudu, Drago, Antiša, Jole, Ivo i ostali promatrali svog centarfora kako odlazi, on je dometnuo: „Dosta je meni svega, te malo je Antiša kapetan, te malo nije pa ajd onda da ja budem pa onda opet ne…sve je to bezveze i meni se više ne igra s vama…“, završi Gogi nestajući u malom oblaku prašine s pomoćnog nogometnog terena. Mirjanica je skoro potrčala za Gogijem kad ju Antiša dohvati za rukav i reče:“Mir, di ćeš, ima u Antiše još klikera, ajde lijepo uzmi i šuti“. Mirjanica stidljivo uze par komada kad Antiša namignu; „Ajde uzmi ti cijelu ovu vrećicu i podijeli tamo svima, neka imaju, nek se igraju, al da se zna ko je kapetan momčadi, ajd polako, ajd…“.  „ A šta ću Antiša ako neki neće uzet, a ?, plaho će Mirjanica. „Pa neka neće, ne moraju, nek idu onda i oni iz ekipe, ni ne trebaju nam taki“, uzrujano će, vidno uspuhani Antiša.

Da, te su se slike stalno vrtjele u Draginoj glavi…

„Ma, slušate li vi mene?“, viknu ujo i prenu dječake iz razmišljanja.
„Naravno“, odgovoriše Drago i Jole skoro uglas.
„Ovako ćemo“, nastavi ujo, „Vlado, reci im šta smo dogovorili“.
„Nastavljate trenirati s Antišom, a Gogi je naša briga. Ti, Drago, odma da si nazvo onu tvoju Sonju i da objavi svima kako je sve ko i prije i da si se malo zezao, da je ekipa najvažnija i tako…seruckaj malo…“, pojašnjava Vlado i nastavlja: „Nije samo vaš osnovnoškolski turnir najvažniji, igra se još jedan – srednjoškolski. I tamo imamo ekipu u kojoj se nalazi puno nogometaša iz raznih dijelova grada, a pomažu nam Antišina starija braća pa je onda valjda red da i mi pomognemo Antiši, a i u srednjoškolskoj ekipi kapetan je naš dečko“, mudro zaključi Vlado.
„Ahaaa, pa mi to nismo znali“, izustiše dječaci, „a kako se zove naš srednjoškolac?“, upitaše složno.
„Tomica“, kratko će Vlado.

Bruno Kandinski